Naravno. Evo kompletnog završetka:
—
„Kaže: ‘Čekaj… mama ti to nije rekla?’
Pogledala sam ga i pitala:
‘Šta nije rekla?’
On uzdahnu i kaže:
‘Da smo jutros već pričali šta ćemo za ručak. Mama je rekla da će ona spremiti.’
Zastala sam.
‘Pa zašto onda mene pita šta ćemo ručati?’
Muž slegnu ramenima.
‘Ne znam. Možda je zaboravila.’
Vratila sam se u dnevnu sobu i mirno pitala svekrvu:
‘Muž mi kaže da ste se već dogovorili da ćete vi spremiti ručak. Je li tako?’
Ona me pogleda, pa pogleda njega.
Nastala je tišina.
A onda kaže:
‘Jesmo, ali sam htjela vidjeti hoćeš li se ti sama ponuditi.’
Nisam znala šta da kažem.
Muž je tada prvi put reagovao.
‘Mama, zašto bi ona morala da se nudi? Kasno smo ustali, bila je umorna, a i ti i ja smo sjedili i pili kafu.’
Svekrva se naljuti i kaže:
‘Pa dobro, sad sam ja najgora.’
Muž joj odgovori:
‘Niko nije rekao da si najgora. Samo nije fer da od nje očekuješ da pogađa šta želiš.’
Pogledala sam ga i prvi put tog jutra osjetila da smo stvarno tim.
Svekrva je zašutjela.
Nakon nekoliko minuta ustala je i otišla u kuhinju.
A onda se desilo nešto što nisam očekivala.
Vratila se sa dvije šolje kafe i jednu pružila meni.
‘Hajde’, rekla je, ‘sjedni. Ručak ćemo zajedno.’
Nasmejala sam se.
Nije sve bilo savršeno, ali tog dana sam shvatila jednu važnu stvar:
U porodici nije najvažnije ko je u pravu.
Najvažnije je da ljudi razgovaraju prije nego što se sitne stvari pretvore u velike probleme.
I od tog dana, kad god nešto nije bilo jasno, više nisam šutjela.
Pitala sam.
A oni su počeli da pitaju mene.
I nekako je baš zbog toga u našoj kući postalo mnogo mirnije.“
Kraj. ❤️