…zapravo bio u njegovom vlasništvu.
Mesecima sam mu uredno davala svoju polovinu novca, ubeđena da plaćamo rentu nekom nepoznatom vlasniku preko oglasa. Kako sam bila studentkinja, često sam se odricala nekih sitnica i štedela gde god sam mogla samo da bih imala novac za „naš kutak”. On je uvek preuzimao ulogu organizatora – navodno bi se čuo sa gazdom, preuzimao ključeve i nosio mu novac. Meni je to tada delovalo kao znak pažnje i odgovornosti.
Istina je isplivala na videlo sasvim slučajno. Jednog popodneva stigla sam nekoliko minuta pre njega i čekala ga ispred ulaza. Iz zgrade je izašla starija komšinica, pogledala me s osmehom i ljubazno rekla: „Dobar dan, vi ste sigurno kod Marka? Baš je lepo što je konačno sredio stan i počeo da boravi ovde, godinama je stajao prazan otkako su mu roditelji prepisali nekretninu.”
U tom trenutku mi je kroz glavu prošao svaki put kada sam brojala poslednje dinare da mu predam svoju „polovinu”. Ostala sam u potpunom šoku, a kada se on pojavio s osmehom, suočila sam ga sa onim što sam upravo čula. Počeo je da zamuca, crveni i pravda se kako je „to bila šala” i kako je „taj novac stavljao sa strane za naša buduća putovanja”.
Nisam sačekala ni da završi rečenicu. Okrenula sam se, otišla i više se nikada nisam javila na njegov poziv. Bio je to skup i gorak čas o tome koliko manipulacija može biti upakovana u lažnu brigu i ozbiljn
ost.