Čaša se rasprsla o hladne pločice, ali zvuk lomljenja stakla niko nije primetio od muzike koja je i dalje odjekivala salom. Miri su ruke drhtale dok je pogledom gutala reči ispisane na požutelom papiru.
Bio je to račun star više od petnaest godina, iz male zanatske radnje u centru grada, izdat na ime njihovog pokojnog oca. Ispod njega stajala je Nikolina poruka, ispisana krupnim, nesigurnim rukopisom:
„Miro, draga moja seko,
Znam da sam ti obećao da ću doći u novom odelu. Danima sam obilazio radnje, ali sinoć, dok sam pakovao stvari, našao sam u ormaru ovaj očev kaput. Setio sam se dana kada ga je kupio — rekao je da ga čuva samo za jedan trenutak: za dan kada tebe, njegovu mezimicu, bude vodio do oltara. Nije doživeo taj dan, opaka bolest ga je uzela previše rano.
Zato sam jutros obukao njegov kaput. Znam da je iznošen, da se vidi sirotinja i da su mu rukavi pohabani. Ali želeo sam da osetiš kako je tata danas ipak tu, tik uz tebe. Hteo sam da te zagrlim njegovim rukavima i da znaš da bi bio ponosan na tebe. Oprosti ako sam te osramotio pred tvojim svetom, meni je samo bilo važno da nas otac danas vidi zajedno.“
U tom trenutku, slika njenog savršenog sveta srušila se u prah. Hiljade belih ruža, skupocena venčanica, pogledi zvanica i ugled do kog joj je toliko stalo — sve je odjednom postalo bezvredno, hladno i prazno. Pred očima joj je ostala samo slika njenog brata, pogrbljenog u očevom kaputu, kako pognute glave, bez ijedne teške reči, silazi niz stepenice.
„Nikola…“, prošaputala je, gušeći se u suzama.
Bez reči je podigla tešku venčanicu i potrčala kroz salu. Gosti su se zbunjeno okretali, Damir ju je dozivao s nevericom u glasu, ali ona se nije obazirala. Izletela je na prohladnu noćnu ulicu, u svilenim cipelicama, gazeći po mokrom asfaltu.
Trčala je ka autobuskoj stanici, nadajući se da poslednji polazak za njegov grad još nije prošao. Dah joj se ledio u grudima, a suze su spirale savršenu šminku koju je satima pripremala.
Kada je stigla na pusti, slabo osvetljeni peron, tamo više nije bilo nikoga. Samo je prazna klupa svedočila o prohladnoj noći, a crvena svetla poslednjeg autobusa već su se gubila u daljini iza krivine.
Pala je na kolena na hladan beton, držeći u ruci onaj zgužvani, požuteli račun. Tog dana Mira je dobila venčanje o kakvom je sanjala, ali je izgubila ono jedino što se novcem i ponosom nikada ne može kupiti — bratovljevu ruku na ramenu i očev blagoslov koji je oterala sa sopstve
nih vrata.