Naravno — evo nastavka do kraja:
—
„Gospođo, nisam ja došla ovde da budem vaša ćerka.“
Zanemela sam.
Očekivala sam svađu, možda čak i ljutnju, ali njen glas je bio potpuno miran.
„Ja sam vam pričala da sam sama, da nemam nikoga. Ali nisam vam rekla celu istinu.“
Spustila je cigaretu i duboko uzdahnula.
„Baka me nije samo odgajila. Ona mi je bila jedina porodica. Kada je umrla, ostala sam potpuno sama. Nisam znala kome da se obratim.“
Pogledala me je pravo u oči.
„Vi ste bili prva osoba koja me je pitala jesam li jela. Prva koja mi je skuvala ručak. Prva koja me je čekala kada kasno dođem kući.“
Tada sam shvatila zašto se toliko vezala za mene.
Ali ono što je rekla sledeće potpuno me je slomilo:
„Zato sam se pred vama ponašala kao da sam dobro. A nisam.“
Prišla sam joj i zagrlila je.
Nisam više gledala njenu odeću, cigaretu niti način života. Gledala sam samo jednu mladu osobu koja je pokušavala da sakrije koliko je usamljena.
Te večeri smo dugo razgovarale.
Dogovorile smo se da će poštovati pravila kuće, a ja sam joj obećala da će, dok je kod nas, imati nekoga kome može da se obrati.
Nikada više nisam gledala na nju kao na „čudnu studenticu“.
Postala je deo naše porodice.
A najvažnije što sam naučila bilo je:
Nikada ne znamo kakvu priču neko nosi iza ponašanja koje nam se na prvi pogled ne dopada. Ponekad iza jednog cigareta, čudne odeće ili hladnog odgovora stoji samoća koju niko nije primetio.