Naravno — evo dužeg nastavka, sa više zapleta i da ostane zanimljivo do kraja:
—
„Pa tvoju… najbolju drugaricu.“
Samo sam ga gledala. Nisam mogla da izgovorim ni riječ.
U glavi mi se vrtjela samo jedna misao: „Kako je moguće da je on to pitao nju, a meni ništa nije rekao?“
Ustala sam od stola i uzela čašu vode.
„I šta je ona rekla?“ — upitam ga tiho.
On slegne ramenima.
„Rekla je da bi pristala, ali samo ako ti znaš i ako se ti složiš.“
Tu sam već osjetila kako mi srce lupa.
„Znači, vas dvoje ste o ovome razgovarali bez mene?“
„Nije bilo ništa iza tvojih leđa“, pokušavao je da objasni. „Samo sam je pitao. Nisam očekivao da će reći da.“
Pogledala sam ga pravo u oči.
„A ja sam očekivala da ćeš prvo pitati mene.“
Nastala je tišina.
Uzela sam telefon i pozvala drugaricu.
Javila se nakon nekoliko zvonjenja.
„Halo?“
„Dođi kod mene. Moramo da razgovaramo.“
Zaćutala je.
„On ti je rekao, zar ne?“
„Šta mi je rekao?“
„Da me je pitao za ono.“
U tom trenutku sam shvatila da ona već zna o čemu pričam.
„Znači, stvarno je istina?“ — upitam.
„Jeste.“
„I ti si pristala?“
Nekoliko sekundi nije odgovarala.
A onda je rekla nešto što me potpuno iznenadilo:
„Nisam pristala zbog njega.“
Zaledila sam se.
„Kako misliš — nisi zbog njega?“
„Doći ću. Ne želim ovo preko telefona.“
Dvadesetak minuta kasnije, pokucala je na vrata.
Ušla je, sjela preko puta mene i duboko udahnula.
„Moram da ti kažem nešto što sam trebala odavno.“
Pogledala sam je bez riječi.
„Prije nekoliko mjeseci, kad smo vas dvoje imali onu veliku svađu, on mi se povjerio. Rekao je da se plaši da ćete se udaljiti jedno od drugog.“
„I zato te je pitao?“
„Ne samo zato.“
Zastala je.
„On je mislio da će vam nešto novo vratiti bliskost. Ali postoji još nešto.“
„Šta?“
Spustila je pogled.
„Ja sam mu rekla da prvo mora razgovarati s tobom. Nisam htjela ništa bez tvog znanja.“
Odjednom mi je bilo malo lakše.
Ali onda sam primijetila da nešto krije.
„Šta mi još nisi rekla?“
Pogledala me je i tiho rekla:
„On nije jedini koji je imao tu ideju.“
„Ko još?“
Ona se nasmije nervozno.
„Ti.“
„Ja?!“
„Sjećaš se večeri kada si se šalila da biste vas dvoje trebali uraditi nešto potpuno ludo da razbijete monotoniju?“
Počela sam da se prisjećam.
I tada mi je sinulo.
Prije nekoliko mjeseci, upravo sam ja u šali rekla:
„Jednog dana ćemo napraviti nešto zbog čega ćemo se cijeli život smijati.“
Svi su to tada shvatili kao šalu.
Osim njega.
Pogledala sam prema njemu.
On je stajao na vratima i sve čuo.
„Čekaj… znači ti si to ozbiljno shvatio?“
Nasmejao se.
„Nisam znao da li si ozbiljna. Zato sam i pitao.“
Svi smo nekoliko trenutaka ćutali.
A onda sam prasnula u smijeh.
Ne zato što mi je situacija bila smiješna, već zato što sam shvatila koliko smo svi napravili dramu oko nečega što je počelo kao obična šala.
Ali prije nego što se sve završilo, moja drugarica je ustala i rekla:
„Dobro, sad kad smo svi iskreni… imam još jedno pitanje.“
Pogledali smo je.
„Ko je rekao da ja uopšte želim da budem ta treća osoba?“
Nastao je muk.
A onda je ona počela da se smije.
„Samo sam vas malo testirala.“
Pogledali smo jedno u drugo i shvatili da smo cijelu noć napravili potpunu dramu ni oko čega.
Te večeri smo se smijali do suza.
A ja sam mu na kraju rekla:
„Sljedeći put kad smisliš nešto što bi trebalo da promijeni naš odnos… prvo razgovaraj sa mnom.“
On klimnu glavom.
„Dogovoreno.“
I baš tada sam shvatila nešto važno:
Ponekad nije problem u onome što partner predloži. Problem nastane kada prestanemo otvoreno razgovarati jedno s drugim.
A od te večeri, jedno pravilo je važilo u našem domu:
Nema više pretpostavki. Samo iskren razgovor.