Ibrovi prsti, grubi kao kora hrasta, konačno pocepaše ivicu koverte. Papir pod prstima bio je gladak, težak, onakav kakav se ne viđa u dućanima oko Olova. Iz koverte ne ispade pozivnica, niti slika u doktorskom mantilu. Ispade samo jedan presavijen list i debeli svežanj novčanica – evri, zeleni i sjajni, kakve Ibro nikada uživo nije video, a kamoli držao.
Razvio je pismo, a slova su mu pred očima igrala, ne od sunca, već od straha koji mu je odjednom stegao grlo.
“Babo,” pisalo je, ali rukopis nije bio onaj drhtavi, dečiji kojim mu je pisala prve godine. Bio je hladan, oštar, poslovan.
“Ne dolazi na diplomiranje. Molim te. Ovde su stvari drugačije nego što smo zamišljali. Ja sam ovde izgradila novi život, stekla sam krug prijatelja, kolega, i upoznala sam čoveka za koga se udajem. On je iz ugledne bečke lekarske porodice. Njima sam rekla da su moji roditelji stradali u ratu, da sam siroče koje je odraslo po domovima. Nemoj se ljutiti, babo, ali kako da im objasnim tebe? Kako da te uvedem u njihove salone u tom odelu, sa tim rukama? Polomila bih im jezik objašnjavajući odakle sam i šta si ti radio da me iškoluješ. Srušila bih sve što sam godinama gradila.”
Ibro oseti kako mu se tlo pod nogama izmiče. Onaj miris skupog parfema sada ga je gušio, mirisao je na trulež, na izdaju goru od mraza koji ubija rane voćke.
“U koverti je novac. To je sve što si ikada uložio u mene, pa i više od toga. Kupi nazad njivu, kupi traktore, krave, živi kako si navikao i ne traži me više. Za njih ja nemam nikoga, a za tebe… za tebe neka Alme više nema. Zaboravi moje ime, kao što sam ja zaboravila put do Olova. Tako je najbolje za oboje.”
Ibro je dugo stajao nepomičan. Sunce je odskočilo visoko, obasjavajući njegovo polovno odelo koje mu je sad odjednom bilo preveliko, kao da se čovek u njemu u trenutku smanjio, usahnuo. Gledao je u novac koji je ležao u prašini, onaj isti novac za koji je dao Zekana, očevinu i sopstveno zdravlje.
Nije plakao. Iz očiju mu je isparila poslednja kap nade, ostavljajući samo suvu, pustu pustoš. Polako je skinuo sako, onaj u kom je trebalo da bude “bečki gospodin”, i bacio ga na onaj isti panj.
Zatim je polako počeo da cepa pismo. Parče po parče. Vetar je raznosio bele komadiće po šumi, dok su ličili na prve, prerane pahulje snega.
“Mujo!” viknu on promuklim glasom poštaru koji je još uvek bio na dnu brda.
Mujo se okrenu, brišući znoj. “Šta je, Ibro? Jesi l’ video kad je slavlje?”
Ibro uze onaj svežanj novca, stisnu ga u šaci kao da je najobičniji papir, pa priđe poštaru. Lice mu je bilo kameno, oči mrtve.
“Uzmi ovo, Mujo. Podeli selu. Kome god fali za leka, za porez, za drva… podeli. Reci da je častio Ibro, onaj što nema nikoga.”
“Šta pričaš, čoveče? A Alma? Šta piše doktorica?”
Ibro se okrenu prema svojoj trošnoj kući, ne gledajući unazad.
“Nemam ja kćerku, Mujo. Pogrešio si ti nešto. Ja sam samo stari panj u tuđoj šumi. A mrtva usta ne govore, pa ni imena ne pamte.”
Ušao je u kuću, zaključao vrata i prvi put nakon mnogo godina, nije naložio vatru. Seo je u mrak, a ime koje je do jutros bilo njegova molitva, izdahnuo je poslednji put u hladnu sobu, ostavljajući ga da utrne u tišini, zauvek zbrisano sa spiska živih.