Sjedio je preko puta mene i dugo gledao u taj papir, kao da nije znao kako da izgovori ono što je na njemu pisalo. Spustila sam šolju na sto i tiho ga upitala:
„Šta je to?“
Podigao je pogled prema meni. Oči su mu bile pune suza.
„Otvori“, rekao je.
Uzela sam papir i počela da čitam. Na njemu je bilo nekoliko rečenica koje su me potpuno zaledile.
Pisalo je:
„Ako ikada dođe dan kada pomisliš da te ne volim dovoljno, pročitaj ovo. Volim te više nego što sam ti ikada znao pokazati.“
Nastavila sam čitati, a suze su mi same krenule niz lice.
Pisao je o svim našim svađama, o danima kada smo ćutali jedno pored drugog, o riječima koje smo izgovorili u ljutnji i zbog kojih smo oboje kasnije žalili.
A onda je na kraju stajala samo jedna rečenica:
„Ne želim da jednog dana shvatimo koliko smo se voljeli tek kada bude prekasno.“
Pogledala sam ga i nisam više mogla ništa reći.
Prišao mi je, uhvatio me za ruku i rekao:
„Znam da nismo savršeni. Ali poslije svega što smo prošli, ne želim da odustanemo jedno od drugog zbog jedne svađe.“
Zagrlila sam ga najjače što sam mogla.
Tog dana nismo riješili baš sve probleme. Ali smo odlučili da ih više ne rješavamo ćutanjem.
Danas, kada se posvađamo, oboje se sjetimo tog papira. I sjetimo se da ljubav nije u tome da se nikada ne povrijedimo.
Ljubav je kada, uprkos svemu, odlučimo da ostanemo, razgovaramo i pokušamo ponovo.
A taj mali papir i danas čuvam u našoj fioci.
Ne zato što je na njemu nešto posebno napisano…
nego zato što nas je podsjetio koliko lako možemo izgubiti ono što nam je najvažnije ako prestanemo da se borimo jedno za drugo.