Tespih u Emirovoj ruci odjednom je postao težak poput olova. Zrna su tiho zveckala dok mu je ruka nekontrolisano drhtala. Kroz pukotinu starih drvenih vrata vidio je babu Mustafu kako sjedi na prevrnutom sanduku od jabuka, pogrbljen, u starom kaputu koji je oblačio samo za rad. U krilu je držao okrnjeni limeni tanjir s malo hladnog graha i komadom suhog hljeba.
Nije plakao. Samo je polako, s mukom, prinosio kašiku ustima, pazeći da ne prolije nijednu kap. Na licu mu nije bilo ljutnje — samo beskrajni, tihi umor čovjeka koji je naučio da guta i hranu i nepravdu, samo da ne zaplače pred onima koje voli.
Lejla se okrenula da izađe, brišući ruke o pregaču s gađenjem, ali kad je povukla vrata štale, zaledila se.
Emir je stajao pred njom. Oči su mu bile crvene, a pogled koji je nekada bio pun nježnosti i ponosa sada je bio prazan, hladan i strašniji od bilo kojeg povika.
„E-Emire… zar nisi u džamiji?“, promucala je Lejla, a rumenilo na njenim obrazima u sekundi se pretvorilo u mrtvačko bljedilo. Pokušala je navući onaj svoj dobro uvježbani, slatki osmijeh: „Ja… ja sam samo babi donijela ručak na čist zrak, sam je tražio…“
Emir je nije ni pogledao. Nije povisio ton. Prošao je pored nje kao da je vazduh, zakoračio u polumrak štale i pao na koljena pred svog oca.
„Babo…“, prošaputao je, a glas mu se slomio u jecaj koji više nije mogao zadržati. Uzeo je očeve grube, ispucale ruke — one iste ruke koje su ga podigle na noge i nosile kroz život — i prislonio ih na svoje lice, kvaseći ih vrelim suzama. „Babo moj, oprosti mi… Halali mi, babo, šta sam ti uradio… Šta sam ti u kuću doveo…“
Mustafa se trgnuo, uplašen više za sinovu bol nego za svoje dostojanstvo. Spustio je drhtavu ruku na Emirovu glavu, milujući ga onako kako ga je milovao kad je bio dječak:
„Nemoj, sine… Nemoj pred svijetom. Dobro je meni, ništa meni ne fali. Nemoj rušiti svoj mir radi starca kome je ionako malo ostalo.“
Te riječi dotukle su Emira. Ustao je s poda, obrisao suze i okrenuo se prema vratima. Lejla je stajala na pragu, drhteći, shvativši da su sve maske pale.
„Uđi unutra“, rekao joj je Emir mirnim, ali neumoljivim glasom.
„Emire, pogrešno si shvatio, kunem ti se—“, počela je ona kroz plač.
„Rekao sam — uđi u štalu“, ponovio je.
Kada je ušla, stišćući ruke uz tijelo, Emir je pokazao na sanduk na kojem je sjedio njegov otac.
„Sve što vidiš ovdje, svaku gredu ove štale, svaki temelj one kuće gore, napravile su ove ruke koje ti zovu smradom. Ova zemlja miriše na njegov znoj. Da nije bilo njega, mene ne bi bilo. A da nema mene, ti ne bi imala u čijoj kući gazdarica biti.“
Prišao je ocu, uzeo ga pod ruku i blago mu pomogao da ustane. Uzeo je i onaj limeni tanjir.
„Od danas, Lejla, ova kuća više nije tvoja dok ne naučiš šta je poštovanje. Idi gore, spakuj svoje stvari i idi svojima na sedmicu dana. Ako ti tvoji nisu objasnili šta znači roditelj, pitaj ih neka te ponovo nauče. A ako ti se ovdje gadi — nemoj se više nikada ni vraćati.“
Mustafa je pokušao nešto reći, povukao je sina za rukav: „Sine, nemoj… nemoj radi mene razvoditi kuću…“
Emir ga je čvrsto zagrlio i po prvi put u životu rekao ocu s odlučnošću odraslog čovjeka:
„Babo, ti si cijeli život šutio da bih ja bio sretan. Sad je red na mene da govorim da bi ti bio spokojan. Dok sam ja živ, ti više nikada nećeš jesti sam.“
Povratio je oca u kuću, smjestio ga na čelo trpeze u prostranoj, osunčanoj sobi, i sam mu nasuo toplu čorbu u najljepši tanjir. Lejla je istog popodneva otišla u tišini, a selom se nije čula sramota, već priča o sinu koji je na vrijeme shvatio da se sreća ne gradi na poniženju onoga
ko ti je dao život.