Evo dramatičnog nastavka priče:
— „Prekasno si došla, Suzana… Advokat je bio ovdje jutros u devet. Cijelo imanje, kuća i svaki pedalj ove zemlje od danas pripadaju Nikoli.“
Riječi su odjeknule ledenom sobom poput groma.
Suzana je stajala skamenjena, otvorenih usta, dok se olovka kotrljala po starom drvenom podu praveći mukli, ritmični zvuk. Advokat u sivom odijelu, koji je stajao iza nje, nervozno se nakašljao, spustio fasciklu i tiho promrmljao:
— „Gospođice Suzana… ako je ugovor već ovjeren i upisan u katastar, mi ovdje više nemamo nikakvog posla.“
— „Šta si to uradila, luda starice?!“ — vrisnula je Suzana, a glas joj je pukao od bijesa i nevjerice. Izgubila je onu gradsku uglađenost, a lice joj se izobličilo. — „On je niko! Sin tvog bivšeg muža! Nadničar! Ja sam tvoja rođena krv, tvoja kćerka jedinica!“
Radojka je polako, uz ogroman napor, podigla drhtavu ruku i uperila prst pravo u nju. U njenim starim, upalim očima više nije bilo straha, samo duboka, gorka tuga:
— „Krv ne znači ništa kad u srcu imaš samo led, Suzana. Kad sam pala u krevet i kad su me bolovi kidali, ti si došla samo da baciš sitniš i pobjegneš od smrada moje bolesti. Nisi pitala da li sam gladna, žedna, živa… A ovaj dječak, kojeg sam godinama mučila i tjerala da spava u štali, svaki dan mi je ložio vatru, čistio rane i brisao suze.“
Radojka je zastala, duboko uzdahnula i pogledala u Nikolu, čije su oči bile pune suza:
— „Danas sam ispravila najveći grijeh svog života. Ti si dobila stan u gradu koji sam ti kupila njegovim radom i njegovim znojem. Više od ove kuće nećeš dobiti ni jedan jedini ekser.“
Suzana se okrenula prema Nikoli, stežući pesnice, očiju punih mržnje:
— „Ti… ti si je izmanipulisao! Uništit ću te na sudu, izbacit ću te odavde, bit ćeš opet na ulici!“
Nikola je samo mirno stajao, držeći svoju izlizanu kapu na grudima. Nije bilo likovanja na njegovom licu, samo smirenost i dostojanstvo poštenog čovjeka koji je preživio pakao:
— „Nisam tražio ništa, Suzana. Htio sam samo da ova žena ne umre sama u mraku. Ali zemlju mog oca više niko neće rasprodavati.“
Poražena, osramoćena i bijesna, Suzana se naglo okrenula, štiklama zalupala niz drvene stepenice i zalupila vratima tako snažno da se cijela kuća zatresla. Auto je ubrzo uz škripu guma nestao niz seoski put, ostavljajući za sobom samo oblak prašine.
U sobi je ponovo zavladala tišina. Radojka je umorno spustila ruku i pogledala Nikolu sa suzama koje su se slivale niz naborano lice:
— „Oprosti mi, sine… ako ikada budeš mogao.“
Nikola joj je prišao, nježno uzeo njenu hladnu, staračku ruku u svoje tople, žuljevite dlanove i blagim glasom rekao:
— „Sve je u redu, majko. Sad samo odmaraj. Kuća je topla, vatra gori.“
Po prvi put nakon mnogo godina, na Radojkinom licu pojavio se miran, spokojan osmijeh dok je polako sklapala oči. Pravda je, makar na samom kraju,
pronašla svoj put.