Vrata su škripnula, a miris skupog parfema na trenutak je nadvladao miris preostalog brašna i tuge. Omer nije podizao pogled, misleći da je to samo još jedan poverilac.
“Pekara je zatvorena, kćeri,” reče on tiho, brišući dlanove o kecelju. “Nema više hleba.”
“Ali ima umetnosti, čika Omere,” začu se drhtav, ali prefinjen glas.
Omer podiže glavu. Ispred njega je stajala žena čije su oči imale isti onaj sjaj koji je pamtio kod gladne devojčice iz suterena. Bila je to Lejla. Ali ne ona promrzla devojčica, već žena o kojoj su brujali svetski mediji – misteriozna umetnica čija su dela krasila najprestižnije galerije od Pariza do Tokija.
Otkriće koje je zaustavilo dah
Lejla je prišla kutiji koju je on upravo pakovao. Uzela je onaj prvi, zgužvani papir sa suncem i kućom.
Rana faza: Kolekcionari su godinama tragali za “korenima” njenog talenta. Niko nije znao gde su njeni prvi radovi.
Vrednost: Svaki od tih “bezvrednih” papirića na zidu pekare sada je vredeo na desetine hiljada evra.
Emocija: Za kritičare, to su bili genijalni začeci modernizma; za Omera, to je bio samo dokaz da dobrota uvek nađe put nazad.
Šok za elitu
Sledeće nedelje, Sarajevo je postalo centar sveta. Umesto banke koja je planirala da preuzme prostor za kockarnicu, pred pekarom su se parkirale crne limuzine. Svetska elita, kritičari i bogati kupci ostali su nemi kada su videli izložbu u praznoj pekari.
Lejla nije prodala crteže. Ona ih je “otkupila” od Omera tako što je isplatila svaki njegov dug, do poslednjeg feninga. Ali tu nije stala.
“Ovi zidovi nisu držali papir, čika Omere. Držali su moju dušu kada niko drugi nije hteo. Vi niste hranili samo mene, hranili ste čitav jedan svet koji sam kasnije stvorila.”
Novi početak “Nafake”
Pekara “Nafaka” nije zauvek zatvorila vrata. Danas je to jedinstveno mesto na svetu – kombinacija najmodernije galerije i narodne kuhinje.
Gornji sprat: Ovde bogati kolekcionari plaćaju astronomske sume da vide Lejline prve radove.
Donji sprat: Omer, u novoj beloj uniformi, i dalje peče one iste kifle sa džemom.
Samo što sada, po Lejlinom nalogu, niko ko je gladan ne mora da donese ni crtež. Sve je unapred plaćeno “dugom” koji je pekar davno posejao u srcu jedne male devojčice, a koji je izrastao u najlepšu baštu koju je Sarajevo ikada videlo.
Omer više ne plače. Svakog jutra, uz miris svežeg peciva, on pogleda u onaj prvi crtež sunca i zna – dobrota je jedina valuta koja nikada ne gubi na vrednosti.