Jovana nije ni trepnula na Majine otrovne reči. Izvadila je tri hiljade dinara, stavila ih na pult i mirnim glasom rekla: „Nisam bogatašica, samo sam čovek. Uzmite novac i dajte gospodinu njegov lek. Hitno mu je.“
Maja je, besno prevrćući očima, uzela novac i praktično ga bacila u kasu. Uz glasno lupanje pečatom, gurnula je kutiju insulina prema deki Stevi. Starac je stajao nepomično, gledajući u Jovanu kao u priviđenje.
„Dete… ne mogu ja ovo da primim… to su tvoje pare,“ promucao je, dok mu je glas podrhtavao.
„Ništa ne brinite, deko,“ Jovana mu se toplo osmehnula i pažljivo mu spakovala lek u džep sakoa. „Zdravlje je najvažnije. Ja ću se već snaći. Molim vas, idite kući, hladno je.“
Ispratila ga je do vrata, a zatim se tiho vratila u red da kupi obične vitamine zbog kojih je i došla. Maja ju je uslužila preko volje, namerno joj ne spakovavši lek u kesicu. Jovana je izašla na kišu, praznog novčanika, ali neobjašnjivo mirna.
Sutradan u upravi apotekarske ustanove
Sledećeg jutra, Jovani je zazvonio telefon. Bio je to poziv iz uprave lanca apoteka gde je pre par meseci konkurisala za stipendiju i stručnu praksu.
„Poštovana koleginice, direktor vas očekuje u 10 sati na razgovor,“ rekla je sekretarica kratko.
Jovana je ušla u zgradu sa tremom. Znala je da su šanse male – prijavilo se stotine studenata, a birali su samo jednog. Kada je zakucala na vrata velike kancelarije, glas iznutra joj je zvučao neobično poznato.
„Uđite, dete. Čekao sam vas.“
Jovana je otvorila vrata i ostala skamenjena. Iza masivnog pisaćeg stola, u elegantnom odelu, sedeo je on – deka Steva. Ali to više nije bio onaj pogrbljeni, bespomoćni starac. Iako je i dalje bio sitan, zračio je autoritetom i mirom.
„Deko? Mislim… gospodine direktore?“ zamucala je.
„Ja sam Stefan Radivojević, osnivač ovog lanca apoteka,“ rekao je uz blag osmeh. „Ono juče nije bila gluma, Jovana. Ja zaista imam dijabetes i zaista sam zaboravio novčanik u drugim pantalonama. Ali, namerno sam ostao u redu. Želeo sam da vidim ko su ljudi koji rade za mene i kakvi su oni koji kod nas dolaze po pomoć.“
Ustao je i prišao joj, pružajući joj ruku.
Šok koji je promenio sve
„Juče sam video najgore i najbolje u ljudima,“ nastavio je. „Video sam ženu kojoj sam dao posao, a koja je izgubila dušu u brojkama. Maja je jutros dobila otkaz. Ne zato što nije imala sitninu, već zato što je zaboravila da je apoteka mesto gde se leči, a ne gde se ponižava.“
Zatim je sa stola uzeo kovertu i pružio je Jovani.
„Ovde je ugovor za tvoju stipendiju do kraja studija. Takođe, tvoj posao te čeka čim dobiješ diplomu. Ali pre svega…“ izvadio je iz džepa tri hiljade dinara, „uzmi ovo. Dugovi se moraju vratiti, a dobrota se mora nagraditi.“
Jovana je stajala sa suzama u očima, shvativši da njena žrtva od prethodne večeri nije bila samo plaćanje leka. Bila je to najvažnija lekcija iz medicine koju nijedan fakultet ne može da nauči: da bi bio dobar lekar, prvo moraš biti dobar čovek.