Najnovije istraživanje pokazuje kako oko 10 posto odraslih osoba ima problem sa zujanjem u uhu/ušima, dok je ova pojava nešto zastupljenija u u starijoj dobi i kod muškaraca.
Tinitus (zujanje u uhu) je pojava kada osjećate zvuk bez prisustva spoljnog zvučnog stimulansa. Odnosno, čovjek tada čuje ono čega nema. Uzroci tome mogu biti različiti: može doći do promjena na krvnim sudovima glave i vrata, grčenje mišića srednjeg uha, oboljenja u samom uhu, povreda glave ili vrata, multiplaskleroza, infektivna oboljenja, sifilis … Ali i korištenja pojedinih lijekova.
Osim toga, zujanje u ušima se javlja i kod osoba sa visokim krvnim pritiskom, ali i osoba sa lošom cirkulacijom. Ukoliko se zujanje javlja zbog loše cirkulacije u ušima, te osobe iz svog života izbaciti kofein, cigarete, alkohol i smanjiti unos soli. Nekada zujanje ušima može biti i posljedica nakupljenog voska. Kada ga se previše nakupi, može iritirati bubnjić i uzrokovati zujanje. Ukoliko je zujanje učestalo, savjetujemo da posjetite liječnika kako bi provjerio vaše zdravstveno stanje.
novi.ba
BONUS:
PROFESORKA SPOMENKA IMA 80 GODINA I OSEĆA SE NIKAD BOLJE: Njeni životni saveti su zlata vredni i svi treba da ih čuju
“Svi naši roditelji, staratelji i učitelji su radili najbolje što su znali i sa svesnošću koju su imali.”
Prof. dr Spomenka Mujović je do odlaska u penzionerske dane predavala predmet histologija i embriologija, a pažnju javnosti je skrenula kada je osnovala fejsbuk stranicu “Zabranjeno kukanje”.
Sa svojih 80 godina kaže da je njen način života – smeh. Oduševila publiku ne samo svojom neverovatnom vitalnošću, već i snažnim i vedrim duhom. Za nju je kako ističe smeh – lek, a za dobar život treba usmeravati pogled na lepo, obavezno pokrenuti telo ujutro vežbama, makar to bilo i tri minuta.
“Životna sreća je celoživotni posao. Razvijati svoju svesnost, ko sam, šta sam, gde sam, bez obzira koliko imate godina, svojim studentima sam govorila uvek da treba da prave planove, za pet godina, pa jednogodišnji, jednomesečni, pa nedeljni i plan za danas.
Danas je najvažnije. Treba biti bez brige i bez strahova, ali na tome se radi, iz dana u dan”, rekla je profesorka i dodala: “Svečana plemenita tišina je po meni najvažnija, kao kada stavite praznu školjku na uho, taj zvuk tišine, to je sveprisutnost divnog u našim životima. Uspostavljanje konekcije sa samim sobom je nadragocenija investicija. Čuvaj svoje telo, jer to je jedina sigurna kuća u kojoj živiš”.
Spomenka ističe da je u životu važna mirnodušnost, bez brige i strahova za zdraviji i srećniji život.
“Ne kažem ja da bolest ne postoji, ali kroz život se spozna taj odnos uma i tela. Svaka naša misao menja biohemiju tela. Uverena sam da koristeći sopstveni um većina ljudi nikada ne bi morala da ode kod lekara. Svi u sebi imamo vodiča i treba prvo njemu da se obratimo kada nas nešto muči. Ne možemo spasiti svet od užasa, ali možemo okrenuti pogled ka onome što je lepše. Istražuj, igraj se, voli. To je kreativni okvir za sve u životu. Ako ne poslušamo telo kada nam šapuće, čućemo ga tek kada počne da vrišti”, zaključuje ona uz poruku “da boljeg vodiča u životu od sebe samih nećemo imati“, prenosi Una.rs
Kada njen najmlađi unuk, star tri godine, hoće da se zaista dobro provede, traži da ga odvedu kod baka Spome „da se blesave”. A baka je do odlaska u penziju je bila profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Usavršavala se u Nju Orleansu, Parizu, Lozani, Ročesteru, napisala je desetine naučnih radova, a sve to vreme istraživala je i holističke pristupe zdravlju i životu.
Sada povremeno drži veoma posećena, popularna predavanja i piše članke o holističkom pogledu na zdravlje i život, o ekologiji uma, a prošle godine je po treći put bila u Indiji. Razvedena je, (kaže veoma srećno), ima dvoje dece i troje unučadi.
„Ne možemo spasti svet od užasa, ali možemo usmeriti pogled prema lepoti. Treba stalno da učimo i da budemo spremni na promene. Divno je uporno i svakodnevno činiti svesni napor da se odlepimo od ubuđalih, ružnih, beskorisnih, štetnih stavova, navika i besplodnih druženja. To nije lako, ali se isplati. Istražuj, igraj se, voli, to je kreativan okvir za sve u životu,” kaže ona.
Skoro svakog dana, od ranog jutra, ona svesno i planski radi u svojoj „ličnoj radionici zdravlja i života”. Budi se oko pet i osmatra sadržaj svoga uma: svesno disanje, lake vežbe u krevetu, pa jedan sat vipasana meditacije. Nastoji da celog dana održava svesnost o sopstvenim osećajima.
Ujutro skuva sve što želi, obično mnogo više nego što njoj treba, jer je kuća otvorena za drage ljude koji svraćaju u toku dana. Dopisuje se sa brojnim prijateljima i surfuje po internetu tražeći inteligentne prikaze tehnika za usavršavanje zdravlja.
Dok sprema kuću, sadi cveće, igra se sa decom ili drži neko predavanje, gleda da joj se „srce zagreva”, da doprinese lepoti ovog sveta možda samo i mikrometar. Voli da legne rano, čim sunce „ode” na drugu stranu planete jer se u to vreme, pored ostalih blagodeti, luči melatonin koji regeneriše i podmlađuje.
„Uspostavljanje kontakta sa sobom je naša najdragocenija investicija. Svako od nas od rođenja ima različita iskustva, različita vaspitanja, sadržaje uma, zapise i ograničenja, pa je teško stvarno, dubinski uspostaviti kontakt sa drugima. Nije lako do kraja se složiti sa nekim po bilo kom osnovu, ali ćemo se sa drugima bolje slagati ako nastojimo da iz dana u dan uspostavljamo sve dublji kontakt sa samim sobom. Svi unutar sebe imamo vodiča i treba uvek prvo njemu da se obratimo u vezi svega što nas muči. Važno je da preuzmemo odgovornost za svoj život, da naučimo da razumemo čime smo sve uslovljavani tokom života, nesvesno trenirani i da se polako i sa ljubavlju prema sebi i prema svim svojim vaspitačima oslobađamo vezanosti bilo koje vrste.
Svi naši roditelji, staratelji i učitelji su radili najbolje što su znali i sa svesnošću koju su imali. Za početak je to veliki rad na odbacivanju loših navika. Ako ne poslušamo svoje telo dok nam tiho šapuće, čućemo ga tek kad počne da vrišti, u bolovima, gušenju, otocima… Ja sam do nedavno tvrdila da sam ‘avlijaner’ koji može (ako treba) da spava bilo gde i da jede bilo šta, ali sam shvatila da je moje telo postalo rafinirano i da mu prija pretežno vegetarijanska hrana: žitarice, povrće, voće, mahunarke, semenke, po malo sira i jaja. Nastojim da pratim tanane poruke svog tela koje mi jasno poručuje šta je za njega dobro.
Svesna sam da je svuda oko nas mnogo zagađivača, od hrane do vibracija, ali moramo imati u vidu i inteligenciju našeg tela, činjenicu da ljudski organizam ima snažne sposobnosti prilagođavanja i odbrane. Kada je čovek povezan sa sobom, kada mu uspe da napravi dinamično-stabilnu ravnotežu, sve u njegovom organizmu će funkcionisati dobro, zato što naš nervni sistem utiče na telo, a ono povratno utiče na nervni sistem.
Mi svi imamo puno razloga da se žalimo na okruženje, porodicu, prijatelje, komšije, državu i planetu na kojoj živimo, ali od toga nema koristi. Ja sam za poštovanje činjenica: živim tu gde živim, deca su mi takva kakva jesu, činim sve najbolje što znam i umem, a konačno, zaista, svi ljudi moraju da nauče svoje lekcije.”
Spomenka je rođena u selu Pađine u okolini Zvornika u Bosni. Osnovnu školu završila je u Sarajevu gde se porodica preselila kada joj je bilo šest godina. Gimnaziju je završila u Bijeljini. Letnje raspuste su ona, njene dve sestre i brat provodili kod babe na selu, a ta leta je doživljavala kao život u raju. Pela se po drveću i brala kruške ječmenke, pšeničarke, bibe, jabuke petrovače, plodove duda… Medicinski fakultet u Beogradu završila je u roku, udala se za kolegu na kraju četvrte godine studija, a prvo dete rodila nekoliko meseci nakon diplomiranja.
„Moja majka je bila stroga, ali veoma vredna, postojana, čvrsta žena, domaćica koja se opismenila posle rata. Podigla je svoje četvoro dece i još dvoje iz bliže rodbine ne žaleći se nikada ni na šta. Tata je bio vojno lice, pa iako je njegova jedna plata izdržavala sve nas, stalno je kući donosio knjige, enciklopedije, rečnike, jer je bio zaljubljen u obrazovanje. Bio je zanesenjak koji je sanjao o tome da se vrati na selo i napravi vodenicu na brdu koja bi mlela žito bez vode, sa konjem koji bi obrtao dolap. Kada mi je bilo deset godina dobio je premeštaj, pa smo se preselili u Bijeljinu. Velika porodica je velika škola, sama po sebi.”
Kad god imate priliku podsećate i ljude sa zdravstvenim problemima i lekare da je proces nečijeg ozdravljenja obostrana odgovornost…?
„Lekar i pacijent bi trebalo da budu tim koji zajedno radi na ozdravljenju bolesnog organizma pacijenta i da budu svesni svoje obostrane odgovornosti. Lekari bi trebalo da imaju dovoljno vremena da pacijente stimulišu da učestvuju u sopstvenom lečenju i da ih ohrabre na tom putu, a ne da im samo prepisuju lekove ili rutinski upućuju na tretmane. Na žalost, u državnim ustanovama nije tako. Bez obzira na to koliko su pacijenti (ne)obrazovani trebalo bi im predočiti sve mogućnosti lečenja i obavezno ih ohrabriti. Svi lekari znaju prvo pravilo medicine „primum non nocere” – pre svega ne naškoditi.
Pogubno je davati negativne statističke podatke i prognoze teško obolelim pacijentima i time ih obeshrabriti. To se zove nocebo efekat (od lat. noceo, nocere – oštećivati). I sama sam nekoliko puta bila pacijent i jednom prilikom sam morala nekim kolegama i terapeutima da kažem da mom (i ničijem) krevetu ne prilaze bez osmeha i ohrabrujućih reči. Ležala sam naime, sa slomljenim kukom 30 dana nepomično jer sam odlučila da me ne operišu, da dam vremena mojim vrednim ćelijicama da zacele moj kuk.