Nastavak priče
…kada sam čuo glas koji nikada ne bih očekivao da ću čuti u svom stanu.
„Nemoj da se pomjeraš.“
Krv mi se sledila u žilama.
Nisam smio ni da dišem. U mraku sam pokušavao da shvatim ko je ušao u sobu i zašto mi je ruka na krevetu.
A onda se upalilo svjetlo.
Ispred mene nije bila moja djevojka.
Bio je to čovjek kojeg sam posljednji put vidio prije više od deset godina.
„Znam da ćeš imati mnogo pitanja“, rekao je.
„Ali prvo moraš da me saslušaš.“
U ruci je držao staru fotografiju.
Na njoj smo bili ja i moj otac.
Otac je preminuo kada sam bio dijete, pa sam godinama vjerovao da je sa sobom odnio sve svoje tajne.
Ali čovjek ispred mene znao je nešto što niko drugi nije znao.
„Tvoj otac mi je prije smrti ostavio poruku“, rekao je.
„I zamolio me da ti je predam tek kada budeš dovoljno star da razumiješ.“
Otvorio sam kovertu drhtavim rukama.
Unutra je bilo samo nekoliko rečenica:
„Sine, ako ovo ikada pročitaš, znači da je došlo vrijeme da saznaš istinu. Nisam ti rekao sve o noći kada sam otišao. Nisam otišao svojom voljom.“
Nisam mogao vjerovati šta čitam.
Pogledao sam čovjeka i upitao:
„Šta se tada dogodilo?“
Spustio je fotografiju na sto.
„To je priča koju ti dugujem već godinama.“
Te noći nisam saznao samo istinu o svom ocu.
Saznao sam i zašto je baš sada odlučio da mi se pojavi na vratima.
A razlog je bio mnogo bliži meni nego što sam mogao da zamislim…