Ekran starog televizora naglo se ugasio uz tih, oštar prasak statičkog elektriciteta, ostavljajući samo crno staklo da odražava hladno neonsko svetlo sa plafona. Tišina koja je usledila bila je teža od bilo koje reči izgovorene tokom ispitivanja.
Elena je stegla šake preko stomaka, osećajući ritmične, nemirne pokrete novog života koji nije mario za rešetke ni beton. Suze su joj se osušile na obrazima, ostavljajući zategnut, peckav trag. Znala je šta znači gašenje tog monitora. Ponuda je istekla. Imala je tačno onoliko vremena koliko je trajao snimak da preda šifrovane beleške svog supruga ili da se suoči sa premeštajem u krilo iz kojeg retko ko izlazi.
Čuvar iza rešetaka, čije je ime na pločici odavno prestala da čita, napokon je spustio prekrštene ruke. Njegov pogled, do tada hladan i disciplinovan, na trenutak je skrenuo ka podu hodnika.
„Nisu trebali da ti puste taj snimak“, rekao je prigušenim glasom, pazeći na akustiku hodnika. Zvuk njegovih teških čizama prekinuo je muk dok je prilazio samim šipkama.
Elena nije podigla glavu. „Znate da nije kriv. Kao što znate da ni ja nemam ono što traže.“
Čuvar je posegnuo za opasačem, ali umesto pendreka ili lisica, iz unutrašnjeg džepa jakne izvukao je mali, presavijeni komad papira, ne veći od kutije šibica. Bacio ga je kroz rešetke tako vešto da je sleteo tačno pored klupe, zaklonjen njenim narandžastim kombinezonom.
„Premeštaj ti je zakazan za ponoć“, prošaputao je, ponovo zauzimajući strogi, bezosećajni stav pre nego što su se na kraju hodnika začuli koraci smene. „Ali ako želiš da tvoje dete vidi spoljni svet, pročitaj to pre nego što ugase sv
etla.“