Hladan mermer pod njenim bosim nogama bio je jedino što ju je držalo svesnom dok su joj se suze slivale niz prašnjave obraze.
Stefan je gledao u nju bez ijedne emocije na ledenom licu, čvrsto držeći dete umotano u svileni pokrivač.
„Rekao sam ti da se više nikada ne pojaviš ovde, Elena“, izgovorio je mirnim, gotovo pretećim tonom. „Ovo dete ima budućnost, ime i porodicu. Sa mnom ima sve. Sa tobom nema ništa osim ove prašine sa koje si dopuzala.“
Elena je napravila korak napred, ispruživši drhtavu, prljavu ruku ka bebi, ali se zaustavila pre nego što je dotakla fino tkanje njegovog odela. „On je i moj sin, Stefane… Devet meseci sam se skrivala, gladovala, samo da bih ga donela na svet živog i zdravog. Ne možeš mi ga uzeti tek tako.“
„Mogu“, uzvratio je kratko, pogledavši niz široko stepenište gde su se u tom trenutku začuli teški koraci obezbeđenja. „Jer za ovaj svet ti i ne postojiš. Papiri su potpisani, ime majke je promenjeno. Ako odmah odeš, pobrinuću se da dobiješ dovoljno da počneš iznova — negde daleko od ovog grada.“
Beba se u tom trenutku blago pomerila u njegovom naručju, ispustivši tih, pospan jecaj. Taj zvuk presekao je tišinu poput oštrice. Elena nije spustila pogled pred obezbeđenjem koje joj je prilazilo s leđa. Obrisala je suze nadlanicom, ostavljajući taman trag na licu, a u njenim očima bol je polako počeo da ustupa mesto nečemu mnogo opasnijem.
„Zadrži svoj novac“, rekla je tiho, glasom koji više nije drhtao. „Možda danas odlaziš sa njim iza tih zatvorenih vrata. Ali zapamti moje reči, Stefane — vratiću se po svog sina. I tada te nikakvo bogatstvo neće spasiti od onoga što si mi uzeo.“
Okrenula se pre nego što su je čuvari dotakli i sišla niz mermerne stepenice, ne osvrćući se dok su se teška gvozdena vrata iza nje uz glasan prasak zat
vorila.