stao te noći kad sam saznala da on zapravo nikada nije otišao svojom voljom.
Sve ove godine verovala sam da me je ostavio bez reči, izneverio i zaboravio. A onda sam u starom drvenom sanduku na tavanu kuće moje učiteljice pronašla jedno neotvoreno, požutelo pismo. Njegov rukopis, ali sa pečatom iz bolnice iz susednog grada, datiranim baš na taj kišni utorak.
Nije me napustio. Te noći je doživeo tešku nesreću žureći da stigne na naš sastanak. Izgubio je pamćenje i proveo mesece u bolnici bez ikakvog traga o tome ko je i koga voli. U pismu, koje mi je napisao čim mu se vratilo jedno jedino sećanje — moje ime — pisalo je samo: “Ako ovo ikada pročitaš, znaj da sam te tražio u svakom licu koje sam sreo.”
U tom trenutku, dok su mi suze kapale po starom papiru, shvatila sam da moj život nije stao — tek je čekao da ponovo počne. Posle deset godina ćutanja, konačno sam imala adresu.