Šime je izašao u oluju, poguren i sitan pod naletima vetra. Lucija ga je gledala kroz zamagljeno staklo kako zamiče iza ugla, osećajući neobjašnjivu težinu u grudima. Nije to bila griža savesti – barem je tako lagala sebe – već neka čudna, hladna jeza.
Dva sata kasnije, policijski auto se zaustavio ispred radnje. Mladi policajac, kojeg je Lucija poznavala iz viđenja, ušao je skidajući mokru šapku.
“Lucija, moram te nešto pitati,” rekao je tiho. “Jesi li videla Šimu jutros?”
“Bio je ovde pre dva sata,” odgovorila je, pokušavajući da zvuči ravnodušno. “Šta je bilo? Opet je zaspao u nekom jarku?”
“Pronašli su ga pre deset minuta kod starog svetionika na hridima,” rekao je policajac, izbegavajući njen pogled. “Mrtav je. Srce. Ali nešto je čudno… Našli su ga kako grli jedan spomenik tamo na onoj pustopoljini gde niko ne ide. Držao je tvoju ružu.”
Luciju je nešto preseklo. Bez reči, uzela je svoj kaput, ostavila radnju otključanu i krenula za policajcem. Morala je da vidi. Morala je da zna gde je taj čovek odlazio tri godine, noseći njene uvrede zajedno sa cvećem.
Vozili su se do najudaljenijeg dela obale, gde se more besno razbijalo o stene. Tamo, na mestu koje su svi zaboravili, stajao je skroman, ali besprekorno čist kameni krst. Nije to bilo groblje. To je bilo mesto sećanja.
Lucija je prišla, gazeći kroz blato svojim skupim čizmama. Šimino telo je već odnela hitna pomoć, ali na tlu, pored mermerne ploče, ležala je njena uvenula ruža. Pogledala je natpis na ploči i osetila kako joj se tlo izmiče pod nogama.
“Luciji (1995–1998) – Našem anđelu kojeg je more uzelo, a otac nikad prežalio.”
Ispod imena stajala je izbledela slika devojčice sa krupnim, tamnim očima – očima koje su bile identične Lucijinim.
U tom trenutku, stara gospođa koja je živela u obližnjoj kućici prišla je Luciji, držeći stari šal oko ramena.
“Jadan Šime,” uzdahnula je starica. “Pre dvadeset i osam godina, njegova ćerkica Lucija se utopila na ovom mestu. Bila je lepota grada, baš kao i ti. Šime je tada bio ugledan kapetan, bogat, moćan… ali od tog dana je poludeo od tuge. Prodao je sve, podelio sirotinji i postao prosjak jer je govorio da ne zaslužuje da ima ništa ako nema nju. Jedini cilj u životu bio mu je da svaki dan kupi ružu od devojke koja nosi ime njegove ćerke i koja je, igrom sudbine, nasledila istu tu prodavnicu gde je on nekada kupovao cveće svojoj ženi.”
Lucija je pala na kolena u blato. Vrisak koji je potiskivala godinama, vrisak zbog sopstvene praznine i površnosti, konačno je prokinuo iz nje, jači od oluje. Setila se svake kovanice koju je obrisala salvetom, svakog smeha sa prijateljicama, svake uvrede koju je uputila čoveku koji je u njoj video vaskrslo sećanje na svoje dete.
Tri godine je ismevala čoveka koji ju je voleo onako kako samo otac može voleti, videći u njenom oholom licu jedini razlog da preživi još jedan dan.
Cvećara “Magnolija” sutradan nije otvorena. Niti ikada više pod tim imenom. Mesec dana kasnije, na istom mestu, otvoren je besplatni centar za stare i nemoćne pod nazivom “Šimina ruža”. A na pultu, u vazi od najfinijeg kristala, svakog jutra je stajala jedna savršena, crvena ruža – u spomen na kralja u mornarskom kaputu koji je posedovao više bogatstva u srcu nego Lucija u celom svom svetu.